Sa­mo­stal­na iz­lo­žba sli­ka Ma­ri­je Ve­mić otvo­re­na je prek­si­noć u nik­šić­koj „A Ga­le­ri­ji”. Broj­ni lju­bi­te­lji li­kov­ne umjet­no­sti pri­su­stvo­va­li su otva­ra­nju iz­lo­žbe Ve­mi­će­ve „Čo­vjek – od­nos ti­je­la i emo­ci­je”, na ko­joj je sli­kar­ka pred­sta­vi­la ra­do­ve sa za­vr­šnog is­pi­ta spe­ci­ja­li­stič­kih stu­di­ja. Sli­ke i cr­te­ži su na­sta­li u pe­ri­o­du od 2013 – 2016. go­di­ne. Sli­ke su ra­đe­ne teh­ni­kom ulje na plat­nu, dok su cr­te­ži ra­đe­ni na pa­pi­ru tu­šem, olov­kom i su­vim pa­ste­lom. Ka­ko i sam na­ziv iz­lo­žbe go­vo­ri te­ma je čo­vjek, a pre­ko pred­sta­ve čo­vje­ka ba­vi se pi­ta­njem ko­je se ti­če uti­ca­ja emo­ci­je na ti­je­lo.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu Ma­ri­jin pro­fe­sor Ili­ja Bu­rić, aka­dem­ski sli­kar je na­gla­sio da je Ma­ri­ja pri­je ne­ko­li­ko da­na di­plo­mi­ra­na na Aka­de­mi­ji na Ce­ti­nju u kla­si prof. Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća, kao već zreo stva­ra­lac.
- Moj su­sret sa Ma­ri­jom od pr­ve go­di­ne aka­de­mi­je do­sad po­tvr­đu­je nje­nu da­ro­vi­tost. Pri­tom ona je iz go­di­ne u go­di­nu sve uspje­šni­ja. Bi­la je ra­dost sa Ma­ri­jom se dru­ži­ti i ko­mu­ni­ci­ra­ti te če­ti­ri go­di­ne. Sve je u ne­kom ar­ti­stič­kom smi­slu fre­ško, tek sad je di­plo­mi­ra­la. Sad se oče­ku­je ne­ka zre­lost i ni­vo ar­ti­stič­kog iz­ra­ža­va­nja. Ma­ri­ja je stvar­no do­sta to­ga uspje­la da re­a­li­zu­je. Ono što je te­mat­ski bit­no ra­di se o ru­ka­ma ko­je go­vo­re. I Le­o­nar­do je još u re­ne­san­si go­vo­rio da je naj­ve­ći pro­blem sva­kog sli­ka­ra da po­kre­ti­ma ru­ku i ti­je­la na­go­vi­je­sti, da nam pri­bli­ži svo­ju na­mje­ru. A to je na­ma Le­o­nar­do po­ka­zao na Taj­noj ve­če­ri u od­no­su apo­sto­la pre­ma Hri­stu. Ma­ri­ji je to glav­no, i ono što je bit­no su ru­ke, ko­mu­ni­ka­ci­ja pre­ko ru­ku. Vo­lio bih da sva­ki po­sje­ti­lac na­đe ne­ku pri­ču i us­pi­je da ko­mu­ni­ci­ra sa Ma­ri­ji­nim dje­lom, ka­zao je Bu­rić.
Ma­ri­ja Ve­mić je is­ta­kla da je čo­vjek naj­ve­ći iza­zov i da je to raz­log što se ba­vi ovom te­mom, mo­ti­vom, iako je ne­gdje i muč­no. Jer, pri­zna­je sli­kar­ka, ne zna do­kle će sti­ći u ra­du u od­no­su na ono što je že­lje­la.
- Sva­ki rad ko­ji na­pra­vim vo­di ka ne­kom no­vom stva­ra­nju, od­no­sno no­vom ra­du i uvi­jek vu­čem to is­ku­stvo od pret­hod­nog ra­da dok ra­dim ne­ko slje­de­će plat­no ili cr­tež. Još uvi­jek ni­je­sam ot­kri­la ka­ko emo­ci­je uti­ču na čo­vje­ka. Ba­vim se uskla­đi­va­njem čo­vje­ko­ve emo­ci­je sa nje­go­vom fi­zič­kom po­ja­vom. Pri­je sve­ga po­la­zim od do­ži­vlje­nih si­tu­a­ci­ja i sta­nja ko­ja sam ne­ka­ko dra­ma­ti­zo­va­la, ali ne sa ci­ljem da pre­u­ve­li­čam to sta­nje ko­je je vr­lo krat­ko tra­ja­lo, već sa ci­ljem da na­gla­sim in­te­zi­tet tog sta­nja ko­je iza­zi­va od­re­đe­na unu­tra­šnja po­mje­ra­nja. To mi je pred­sta­vlja­lo iza­zov i to­kom stu­di­ja. Već od dru­ge go­di­ne stu­di­ja po­ku­ša­vam da se ba­vim tim i po­ku­ša­vam da kom­po­zi­ci­jom, bo­jom i li­ni­jom ne­ka­ko uskla­dim sve to unu­tra­šnje čo­vje­ko­vo sa nje­go­vom spo­lja­šnjom pred­sta­vom, ka­že Ve­mić.
Mno­gi su ko­men­ta­ri­sa­li či­nje­ni­cu da je ona, kao mla­da oso­ba, ljud­ske fi­gu­re osli­ka­la cr­no.
- Ali, ne tre­ba to ta­ko do­ži­vlja­va­ti. Pro­sto že­lje­la sam na od­re­đe­nim ra­do­vi­ma i u od­re­đe­nim seg­men­ti­ma tih ra­do­va da is­tak­nem ono što me u tom tre­nut­ku pre­o­ku­pi­ra. Sta­nja ko­ja pred­sta­vljam ni­je­su kon­ti­nu­i­ra­na već čak vr­lo krat­ko ne­kad tra­ju, ali, pro­sto zbog in­te­zi­te­ta sa­moj se­bi po­sta­vljam za­da­tak da pred­sta­vim taj in­te­zi­tet i da ne­ka­ko do­ča­ram i se­bi i po­sma­tra­ču. Na­dam se da po­sma­trač osje­ća to ne­gdje. Do­bro­do­šle su mi sve kri­ti­ke s ob­zi­rom da sam na po­čet­ku. Kri­ti­ka je po­treb­na ka­ko bih raz­vi­la svo­ju po­e­ti­ku ubu­du­će, kao i da raz­vi­jam svo­ju te­mu, da je pro­du­blju­jem. Pla­ni­ram da na­sta­vim stu­di­je i na­sta­vi­ću da stva­ram a vi­dje­će­mo ku­da će me to od­ve­sti i šta će da se de­si­ti - ka­že Ve­mi­će­va. L.N.

O autor­ki
Ma­ri­ja Ve­mić, aka­dem­ska sli­kar­ka je čla­ni­ca Umjet­nič­kog sa­vje­ta Kul­tur­nog cen­tra PUNKT. Ro­đe­na 1991. go­di­ne u Nik­ši­ću. Stu­di­ra­la je na Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju, od­sjek sli­kar­stvo, u kla­si pro­fe­so­ra Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća, gdje je za­vr­ši­la osnov­ne i spe­ci­ja­li­stič­ke stu­di­je. Uče­stvo­va­la je na broj­nim in­ter­na­ci­o­nal­nim i re­gi­o­nal­nim umjet­nič­kim sim­po­zi­ju­ma i fe­sti­va­li­ma. Iz­la­ga­la na vi­še ko­lek­tiv­nih pred­sta­vlja­nja, i odr­ža­la tri sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe.